Čovek koji kupuje ljude po Srbiji, postao je trgovac istrošenom robom. Već je prodao sve što je vredelo. Ljudski bofl je ono što želi da ima pored sebe. Pre nego što je postao nameran da još jednom pazari žive duše, snizio im je cenu skoro do nule. Pokušava da kupi jeftine ljude njihovim novcem. Kad se podeli to što postoji kao fond za buvlju pijacu naroda, ostaje samo milostinja. Pedeset evra druže, ili još manje, u septembru ili kasnije. Za one koji se opiru, pružaju otpor ili se srame da budu u svojoj zemlji sa njim, spremio je poseban program progona, piše Ljubodrag Stojadinović za Peščanik.

Šta se može u Srbiji sa 50 evra kad si nemoćan pred nakupcem koji te je najpre besplatno iznajmio sebi, pa te onda otkupljuje u čvrstoj veri da ćeš ga tako bezvredan zavoleti. To je šizofrena formula dugog opstanka na vlasti i uglavnom tačna procena potkupljivosti.

Pre nego što je počeo njegov uspon, trgovac se još kao pubertetlija iskradao od roditelja i bežao u Tursku. Tamo je na buvljacima kupovao trenerke, patike i donji veš i svoju robu prodavao šanerima. Odatle je finansirao deo svoje neuspešne huliganske karijere.

Nešto kasnije u Londonu je bio šegrt u radnji gde se prodavala šrafovska roba. Tamo je naučio sve o značaju eksera, mutera tipli i klinova za svoj budući život, ali je iz nepoznatih razloga napustio to unosno radno mesto. Gde se vratio nije poznato, makar tri godine njegovog postojanja ostaju sakrivene tamnim biografskim flekama.

Navodi se da je na Jevrejskom groblju u Sarajevu imao sumnjivi udeo u dovođenju strelaca psihopata odnekud, koji su plaćali snajperski lov na ljude po Sarajevu. Nije dokazano šta mu je vojvoda Slavko Aleksić udelio kao oružje: karabin ili kišobran.

Kao radikal bio je najžustriji u računici koja dolazi iz procene vrednosti ljudskih glava: za svakog ubijenog Srbina ubićemo sto muslimana. To je jedna od trgovačkih jednačina pozajmljena od nacista, koja ga je učinila slavnim.

Ćuruviji je poručio: Platiće mi za laži koje je pisao o meni. Poruka o plaćanju u njegovom sistemu vrednosti, često je zlokobna, ali on je taj koji ispostavlja račune.

Ne bih se povodio za slobodnim ocenama da je „prodao Kosovo“. Takav finansijsko-teritorijalni transfer je suviše složen za njegove kognitivne domete. Ali zvuči kao teška hipoteka i optužba na račun elite koja se sastoji od jednog neuračunljivog člana. Ne verujem da je to bio jednostavan trgovački posao, nego još neobjašnjen mešetarski proces , koji u velikim tranšama dolazi na naplatu, uz veliku patnju građana Kosova.

Kupoprodaja i preplaćivanje radova i usluga postali su deo dnevnog opštenja sa stranim, naročito kineskim firmama. Smatra se da je EXPO savršeni projekat za kolosalnu pljačku, u kojoj će veliki trgovac zajedno sa delom posluge – kad tom suvišnom vašaru dođe kraj – da se nađe u velikom plusu. Dužničko ropstvo, to je magični izlaz iz mafijaške alavosti, bez ideje kako će dugovi biti vraćeni. Nikako, mogućnost koje nema je jedini ishod.

Iz pozicije trgovca koji ima sve monopole na upotrebu novca, sile i pravosuđa, zapretio je da će platiti svi koji su izmislili upotrebu soničnog topa i tako naneli veliku štetu Srbiji i njemu lično. Prodao je svoju kukavičku odlučnost kao opštu strepnju. Aleksandar Radić je pod torturom proteran iz Srbije zato što je znao mnogo više nego što se sme.

A sve je počelo sa onim bežanjem u Tursku, odakle se zaštićen živahnim babama vraćao sa zamašnim švercerskim plenom.

Da bi preživeo do EXPA, morao je da kalkuliše troškove na tuđi račun, uz volšebni agitprop da „Vučić deli pare“, a i penzije stižu samo iz njegove dobre volje.

Iz dela ovde navedene trgovačke istorije, dolazi i presudna kupovina glasača. Ali i onih koji to nisu a za 50 evra bi mogli da postanu.

Izbora će biti, a možda i neće. Ako ih bude, neka se pola stotke po glavi nađe za svaki slučaj. Bilo je ovde masovne kupovine i za manje pare: hiljadarka, dve kriške leba i parizer. Ne treba se uzdati u postojanost građanske časti. Neće se ljudi lako prodati, nego proceniti sebe na tržištu ustajale robe: daj šta daš.

Izbori ovde ipak nisu mogući, ali kupovina ljudi jeste. On će možda nastaviti da vlada bez izbora u nekadašnjoj državi koja ubrzano postaje lični feud pod policijskom torturom. Kupljeni ili ne – možemo da računamo na to.

Za 50 evra moguće je obaviti skromni dnevni pazar u Amanu, kupiti patike, kupaće gaće i četkicu za zube, kremu vichy za negu ženske kože. Ili čuvati sitninu na skrovitom mestu za još crnje dane. Toliko i mnogo više košta dan na Adi. Toliko i nešto manje vredi karta u jednom pravcu do Pešte, na primer.